Žena ne može da bude ono što jeste u modernom društvu – Henrik Ibzen

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Henrik Ibzen je veoma rano pokazao intelektualnu radoznalost i temperament koji mu nisu dopuštali da nešto prihvati, pre nego što se o tome upita. Odbijao je religijske poglede i opštu moralnost koji su nametani, a njegov stav o odnosima između muškaraca i ženabio je posve nekonvencionalan.

Od sredine osamdesetih godina 19. veka, Ibzenove drame su usredsređene na pojedinca i njegovu sudbinu – kreće se ka psihološkom stilu.

Lutkina kuća

Objavljena krajem 1879., izazvala je veliki skandal, a Ibzenu donela međunarodnu slavu. U beleškama koje je pravio tokom nastajanja drame piše:

„Supruga u komadu završava tako što nema pojma šta je ispravno, a šta pogrešno… Žena ne može da bude ono što jeste u modernom društvu, uz zakone koji su doneli muškarci i uz tužioce i sudije koji procenjuju žensko ponašanje sa muškog stanovišta“.

Henrik Ibzen

Nora, glavna junakinja drame, supruga i majka u tradicionalnom smislu, falsifikuje potpis svoga oca, da bi dobila neophodnu pozajmicu, kako bi bila u mogućnosti da spase život zdravstveno ugroženom suprugu.

Heda Gabler Henrik IbzenNa taj korak je bila primorana, budući da žena nije mogla pozajmiti novac bez garancije oca, muža, brata. U određenom trenutku, pojavljuje se Norin zajmodavac Krogstad, tražeći od Nore uslugu koja se tiče njegove egzistencije, a nalazi se u rukama Norinog supruga Torvalda Helmera, uz pretnju da će otkriti njenu tajnu Helmeru ukoliko njegova želja ne bude uslišena. Helmer daje otkaz Krogstadu, ignorišući Norine molbe.

Ubrzo Helmer dobija pismo koje otkriva Norinu tajnu, a zatim i drugo u kojem Krogstad vraća ugovor i piše da žali i da se kaje. Helmerova reakcija na prvo, a zatim iste večeri i na drugo pismo, ne samo da uništava Norin i Helmerov odnos, već inicira Norin potpuni preobražaj.

HELMER: Sreću si mi razorila, uništila si moju budućnost. . . A što se tebe i mene tiče, sve će izgledati kao da se među nama ništa nije promenilo. Naravno, samo pred svetom. Ti dakle ostaješ u kući. . . ali decu ne smeš odgajati.

HELMER: On ti vraća ugovor. Mi smo spašeni… Tako, sada više ničega nema… Veselimo se! Zar ne čuješ, Nora? Ali čemu taj ledeni izraz? Ah, moja sirota, mala Nora, ja već razumem: ti još ne možeš da veruješ da sam ti oprostio … Ja znam da si sve to učinila iz ljubavi prema meni.

U poslednjim trenucima drame Nora napušta supruga, a njen odlazak opisan je kao „najbučnije zalupljena vrata u drami“.

Ibzen je, s jedne strane bio pozdravljen kao revolucionarni borac za intelektualne slobode i borac u ime žena; s druge strane, protivnici revolucije, društvenih i moralnih pobuna, protivnici emancipacije žena, videli su u Ibzenu najvećeg i najopasnijeg neprijatelja.

Gospođa s mora

Nastaje skoro deceniju kasnije, 1888. i oslikava tragičan sukob između univerzalne ljudske težnje za slobodom i postulata koje čoveku nameće društvo.

Sam naslov upućuje nas na ženu kao „centar zbivanja“. Reč je o Elidi, kojoj su sugrađani, zbog svakodnevnih kupki, nadenuli ime  „gospođa s mora“. Iako u porodici Vangel živi već tri godine od udaje za lekara Vangela i selidbe u mesto na severnoj obali zemlje, Elida ne uspeva da se privikne ni na ljude, ni na prostor, ni na porodični život. Vremenom se udaljila od Vangela, a njegovim čerkama nikada nije postala ni majka, ni maćeha.

U petom činu, kada razmišlja da li da ostane ili da napusti Vangelove, Elida prvi put priznaje da se u njihovom domu sve vreme osećala kao stranac i da je od samog početka potpuno odsutna. Suprotno očekivanjima publike i kritike, Gospođa s mora se ne završava bračnim brodolomom, šta više vidimo supružnike pomirene i naizgled srećne, ostavljajući mogućnost za različita tumačenja.

Heda Gabler

Nastala godinu dana kasnije, 1890., izazvala je najveću buru od svih Ibzenovih drama, oštro kritikovana i danas je predmet diskusija.

U Hedi vidimo Ibzenovu viziju čovečanstva, usmerenu ka konačnoj slobodi duha. Iako je od samog početka drame udata za Jergena Tesmana, u naslovu stoji njeno primarno, devojačko prezime Gabler, što govori o potenciranju njenog identiteta koji nije podložan promenama i shodno tome, u to vreme, klasifikuje Hedu kao osvešćeno biće, individuu.

Kao ni Elida, ni Heda se ne povinuje nijednom zahtevu koje (tadašnje) društvo pripisuje ženi, osim činjenice da je udata. I Heda i Elida su duboko razočarane svetom oko sebe. Heda se grozi ne samo licemerne stvarnosti, već za nju svet predstavlja bledu kopiju ideala u kom ne postoje (istinska) lepota, uzvišenost i junaštvo.

Za razliku od Elide koja prividno uspeva da prihvati svoj „vlastiti, pravi život“, žaleći se neprekidno na zagušljivost i sparinu, Heda vidi smrt kao jedino rešenje, budući da ne želi da se „prilagodi“, a da drugi izbor ne postoji.

Seksistička ideologija, duboko usađena u evropske duhove, ispoljila se u najrazličitijim oblicima, kao glavna „opsesija“ (i) u umetnosti s početka 20. veka.

S druge strane, od osamdesetih godina 19. veka,  u više evropskih država snažno su odjeknuli zahtevi koje danas označavamo „feminističkim“ . Sve izraženija afirmacija „prava žena“, priznavanje legitimnosti njihovih težnji za nezavisnom i samostalnom egzistencijom u suprotnosti je sa (dotadašnjim) viđenjem žene kao ponižene, bespomoćne robinje ili pak fatalne, suverene Meduze.

Kritika društvenih predrasuda u pogledu žena, zauzima značajno mesto u Ibzenovim dramama. Ibzen je prvi pisac koji dovodi u središte dramskog interesovanja ženu koja teži ličnom egzistencijalnom doživljaju smisla. Nedvosmisleno optužuje moderno, građansko društvo koje je u osnovi lažno, jer počiva na ukorenjenim tradicionalnim zabludama, na prividima koji se moraju održavati po svaku cenu.

Dakle, treba imati u vidu da postupci ovih žena nisu posledica njihove „pokondirenosti“, već u Norinom slučaju osvešćenja, spoznaje da je još u roditeljskom domu tretirana kao stvar, „lutkica“, a udajom kao „lutka“ i napušta supruga ne sačekavši sutra, jer kako kaže „ne može provesti noć u stanu stranog čoveka“.

Elidu i Hedu, od početka drame zatičemo kao samosvesne žene čije (izgrađene) ličnosti ne mogu doći do izražaja u licemernim okvirima patrijarhalnog društva, i shodno tome, Heda vidi smrt kao jedini izlaz iz nesnosnih društvenih okvira, dok Elida prihvata život pod maskom, koji je lagano, stupnjevito vodi u smrt.

Piše: Ivana Matić

Share.

About Author

Leave A Reply