Slučaj povlačenja osoblja ambasade iz Makedonije – nova afera “voz“!?

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Setimo se čuvenog voza, ruske proizodnje, na kome je na 21. jeziku pisalo „Kosovo je Srbija“; voza čija je unutrašnjost bila oblepljena slikama freski i drugog srpskog nasleđa na Kosovu; voza čija je spoljašnjost dekorisana u bojama zastave Srbije i ispisana nazivima manastira i mesta na Kosovu; voza koji nikada nije došao do Kosovske Mitrovice, jer ga je tadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić zaustavio na liniji razdvajanja sa Kosovom kako bi se, prema njegovim rečima, „sprečili sukobi širokih razmera i sačuvali ljudski životi“.

vOZ bEOGRAD-kOSOVSKA mITROVICA

Afera “voz“ je tako “zagrejala“ hladni januar do nivoa da se očekivao sukob sa Prištinom. Baš tada je bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić bio raspoložen, ako zatreba, da obuče uniformu i sa svojim sinovima brani Kosovo. Naravno od toga nije ništa bilo. Na sreću! A, afera “voz“ je po mišljenju mnogih bila uvod u predsedničku kampanju kako Nikolića, tako i Vučića. Prvi je mislio da će patriotskim stavom dobiti simpatije SNS-a i građana Srbije i da će zaraditi još jedan mandat. Drugi je imao jasan cilj da širenjem miroljubive politike pokaže i domaćoj i međunarodnoj javnosti kako je vreme za “Novu Srbiju“, a da je ona “ratna Srbija“ davno prošla.

Voz Beograd-Kosovska Mitrovica

Predsednički izbori su prošli. Srbija je dobila novog predsednika, koji je već otpočeo javni dijalog o pitanju Kosova, iako je na istim tim izborima dobio poverenje građana koje ga legitimiše da učini sa Kosovom što mu drago.

Upravo su mnogi iz intelektualnog kružoka Srbije posumnjali u iskrene namere predsednika Vučića ističući da je “dijalog“ alibi za konačnu predaju Kosova. Tako danas mnogi smatraju da afera povlačenja osoblja ambasade iz Makedonije predstavlja Vučićevo preuzimanje pozicije Tomislava Nikolića iz afere “voz“. Dakle, Vučić sada želi da javnosti Srbije pokaže kako je veći patriota od bilo koga u Srbiji i kako u to ne treba sumnjati.

U sinoćnjem intervjuu za DNEVNIK RTS-a predsednik Vučić je kazao sve, a gotovo ništa nije kazao. Čulo se da „nema nikakvog razloga za paniku i veliku brigu i ljudi mogu da budu mirni, niko nikakve sukobe ne želi niti će ih biti, ali mi moramo da štitimo i čuvamo našu državu, moramo da štitimo u čuvamo i obraz Srbije, to je naš posao i to je naša ustavna obaveza“.

Sve je ovo zvučalo patriotski samo Vučić nije kazao da ako već nema razloga za brigu i paniku zašto se moralo celo osoblje ambasade povući!? Takva mera se donosi jedino u trenutku kada je rat počeo ili je na pomolu!

Nadalje, predsednik Vučić je istakao kako je “naša kontraobaveštajna služba snažna i znamo šta su sve radili. Rađeno je to na mnogo višem nivou, što se ne radi prijateljima. To su radili i neki drugi u regionu i mi smo ih interno upozorili da to više ne rade“.

Rezultat slika za aleksandar vučić i ambasada srbije u skoplju

Dakle, “mi znamo“, ali to “šta znamo“ ne govorimo javnosti! Pominju se “drugi u regionu“, ali se i njihova imena ne pominju, uključujući i strani faktor, ali to nije Rusija. Kategorijama “neki“,  “svaki“ i “mi znamo“ Vučić je navukao na sebe mnogo veći gnev javnosti, budući da sve drži po velom tajnog.

Imajući u vidu takav pristup Vučić je već zaradio ozbiljne kritike.

Tako je Vuk Jeremić na svom face book nalogu kazao: ‘‘Na stranu što smo se diplomatski obrukali, svi naši građani koji se ovih dana vraćaju iz Grčke su ostavljeni bez ikakve konzularne zaštite“.

Rezultat slika za vuk jeremic

Nešto opširniji u kritici je bio pisac i kolumnista nedeljnika Vreme Teofil Pančić, koji je za Radio slobodna Evropa napisao tekst, čiji sadržaj prenosimo u celosti:

Pančić: Šta je bilo ovo s Makedonijom?

Kaže se obično da je najbolja administracija ona koja se „ne vidi“, ali čiji se rad i te kako oseća. Dakle, diskretna i nenametljiva, ali vredna i efikasna. Otkad je prvi čovek države u svim svojim modifikacijama, a tome ima punih pet godina, Aleksandar Vučić s velikom posvećenošću i očiglednom ubeđenošću u svoj metod radi obrnuto: vrlo često je nejasno šta to njegova administracija radi, zašto to radi i kojem neprozirnom dobru bi to imalo poslužiti, ali su zato sami ti činovi vrlo vidljivi, neretko do drečavosti, i čujni, neretko do zaglušnosti.

Rezultat slika za teofil pančić

I sve je ovo vrlo očigledno doslovno na svakom koraku, kao da je ideja da građanina u svakom mogućem trenutku morate podsećati na sebe i na svoje intenzivno prisustvo u njegovom životu, na svim mogućim nivoima: kao što je ovih dana nemoguće proći Beogradom, ispretumbanim naglavačke, bez stalnog spominjanja gradske vlasti (koju je Vučić centrirao kao neku vrstu paradnog modela svog načina upravljanja), pa sve do odnosa sa susednim državama, gde izgleda naprosto ne sme proći nedelja, kamoli mesec, bez neke drame, makar i s najbizarnijim scenarijem.

Šta je, recimo, bilo ovo s Makedonijom? Niko ne ume tačno da vam objasni, jer nikome i nije baš jasno, a to je valjda i ideja: ne da nešto bude jasno, nego da se dešava nešto teatralno i bučno, bez obzira da li je smisleno, kamoli korisno i dobro. Šta znači kada povučete kompletno osoblje ambasade iz jedne zemlje, pri tome susedne i prijateljske? Ni diplomatski profesionalci ne pamte neki sličan presedan, ali napominju da se takve stvari obično rade samo kad se spremate da nekome objavite rat, ili očekujete da ovaj to učini vama.

Sve što je javnost doznala o uzrocima i povodima ovako teatralnog čina svodi se na nagoveštaje i namigivanja, na to „da neko prisluškuje i progoni naše ljude“, i da se „Makedonija postavila agresivno prema nama“. Sve je moguće, ali nije baš sve i uverljivo, naročito s obzirom na sasvim blisku istoriju odnosa, to jest na to da je zvanična Srbija do poslednjeg daha, i prilično nediplomatski, podržavala propalu vlast duboko kompromitovanog Nikole Gruevskog, a o aktuelnom makedonskom premijeru Zoranu Zaevu govorila sve najgore. Kao i s obzirom na to da su u odbrani vlasti Gruevskog po svaku cenu, koja uključuje i fizičko nasilje i otvoreno nepoštovanje bazičnih principa parlamentarne demokratije (da onaj ko skupi poslaničku većinu ima pravo da formira izvršnu vlast, bez obzira na to kome se to dopada, a kome ne), bili angažovani i izvesni državni službenici Srbije, na nikada razjašnjen način.

Rezultat slika za aleksandar vučić i ambasada srbije u skoplju

Sve ovo što se ovih dana dešava zvuči dramatično, ali naravno da se ne radi o tome da će se srpska i makedonska vojska na konjima i u viteškim oklopima sukobiti na Kumanovskom polju, nego o očigledno neutaživoj potrebi Vučićeve vlasti za pompeznim gestovima koji je postavljaju u centar pažnje i drame, bez obzira koliko to svrhe ima ili nema, a pogotovo bez obzira na to šta takvi potezi znače za ionako krhke odnose u tzv. regionu.

Razume se da sam Aleksandar Vučić nije odoleo da nas kroz najnoviju krizu ili veštački izazvanu buru u čaši vode ne provede lično kao nekakav samopostavljeni Vergilije, vidno uživajući u sceničnoj misterionosti tipa: „znam da vam ništa nije jasno jer ne mogu da vam kažem o čemu se tačno radi, ali oni koji treba da znaju dobro su razumeli našu poruku.“ Još sublimnije izrečeni deo ovog iskaza bi glasio: „a vi mi verujte da znam šta radim, mada ne smem da vam pružim dokaze da je tako, jer se radi o nečemu što ne treba da znate, još ste mali.“ Liči na vrlo amatersku kopiju ionako ne baš vrhunskih špijunskih roto romana, ali poslužiće svrsi, očigledno se računalo u Beogradu, pošto domaće sledbeništvo ionako nije mnogo probirljivo, i u stanju je da apsorbuje i trapaviju scenu od ove, ako je tako nešto uopšte još moguće zamisliti.

Najzanimljivije i najmisterioznije od svega ipak je sama činjenica da administracija koja permanentno diže tenzije u okruženju zbog toga ne biva, bar ne na neki javnosti vidljiv način, ni ukorena, a kamoli sankcionisana od evropskih i drugih međunarodnih institucija, što – pogotovo poznajući način razmišljanja i rada Vučića i okruženja – ne može značiti drugo nego da oni razložno veruju da su „na poštedi“ sve dok su dovoljno „konstruktivni“ pre svega u pregovorima o Kosovu, pa im se može dopustiti da sebi malo daju oduška na drugim stranama. Sumnjiva računica, ali očigledno ni prva ni poslednja od te vrste, kao da način političkog ponašanja baziran na neučenju na sopstvenim, a kamoli na tuđim greškama, postaje zarazan.

Nakon iznenadnog i ni na koji ozbiljan način objašnjenog dramatizovanja situacije i javnosti ionako neshvatljivog dizanja tenzija sa susedom s kojim Srbija ima vrlo malo objektivnih problema a veoma mnogo bliskosti na svakom mogućem nivou, usledila su isto tako zagonetna uveravanja da će sve biti u redu i da će se stvari polako vratiti u normalu. Lepo, samo zašto su i za čije dobro uopšte izlazile iz nje? Politika ispraznih teatralnih poteza ne može vam iskreno i otvoreno odgovoriti na ovakva „previše zdravorazumska“ pitanja, jer bi to bilo kao da se samoukinula. Tako da nema sumnje da će se melodramska serija nastaviti, na tom ili nekom drugom mestu, zapravo je svejedno, bitno je samo da se nešto zbiva, a sve što se zbiva zbiva se s namerom da se zapravo nikada nigde ništa ne dogodi, i da Ovo večito potraje.

 

Share.

About Author

Leave A Reply