Navijačka potkultura – od antičkih arena do modernih stadiona

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

U različitim epohama fenomen navijačke potkulture poprimao je drugačije oblike ispoljavanja. Bez obzira na istorijsko-vremensku odrednicu najviše je karakteriše koncept hleba i igara ( panem et circenses), koji duguje naziv metafori korišćenoj u zbirci „Satire” starorimskog pesnika Juvenala.

Ova metaforička sintagma je kritička žaoka prema apatičnom i frivolnom stavu građana da se posvete banalnim manifestacijama, kao što su gladijatorske borbe, nauštrb bavljenja politikom, i prepuštanju u celosti javnog odlučivanja vladajućim strukturama.

Gladijatorske borbe i publika

Gladijatorske borbe su se održavale u starorimskim amfiteatrima ( od kojih je najpoznatiji Koloseum) i predstavljale su suroviji pandan današnjem sportu, s tim da je publika imala učešća na jedan posredan način.

Različitim uzvicima često je mogla da odluči o životu ili smrti pobeđenog gladijatora, palac dole ili gore označavao je da li će ostati pošteđen, a imperator je uslišavao prohteve gomile. Ovo je verovatno klica začetka navijačke potkulture.

Gladijatorske borbe su ukinute prvo u Rimu 404. godine n.e. Tada je prema nekim istorijskim izvorima sveti Telemah ušao u arenu u želji da spreči borbu, a razjarena masa ga je ubila, nezadovoljna takvim gestom. Njegova požrtvanost je zadivila imperatora Honorija koji je naredio da se one ukinu. Na zabranu gladijatora uticalo je najviše jačanje hrišćanstva. Gladijatore su zamenile trke konja sa dvokolicama, koje su naročito bile popularne u Vizantiji, i imale su veliki politički značaj.

Deme – prve navijačke grupe

Nakon ukidanja gladijatorskih borbi, na njihovo mesto došle su trke dvokolicama, koje su bile popularne naročito u istočnom delu Rimskog carstva. Hipodrom je imao značajnu ulogu u javnom životu Istočnog Rimskog carstva, na njemu su se prelamali različiti interesi.

Političke težnje su se ispoljavale kroz organizacije deme (δη̃μοι, δημόται, δη̃μος, μέρος ). U početku su to bile navijačke grupe na hipodromu, i nosile su ime prema određenoj boji. Iskristalisale su se dve takve skupine: plavi i zeleni.

Kasnije su deme prerasle u političke partije i vekovima predstavljale značajan politički faktor Vizantije. Plavi su tradicionalno bili caristička stranka, dok su za zelene navijali uglavnom siromašniji stanovnici Konstantinopolja ( mada u stvari nije bilo strogih podela ). Na čelu dema su se nalazili demarsi, koje je postavljala careva vlada, tako da su one bili hijerarhijski ustrojene.

Deme su istorijski najpoznatije po organizovanju tzv. Ustanka Nika, 532. godine radi rušenja cara Justinijana. Iako često suprotstavljene, deme su ovde bile ujedinjene i umalo nisu ostvarile cilj pobune  – naime Justinijana je spasila politička umešnost njegovog evnuha Narzesa koji je podmitio neke od vođa ustanka da pređu na carevu stranu.

Savremeno navijačko organizovanje

Navijačka potkultura se javlja u okviru građanskih društava kao nusprodukt industrijalizacije i urbanizacije. Sa razvojem sporta, kao bitnog dela masovne kulture postaje sastavni deo socijalnog miljea velikog broja država. Sačinjavaju je uglavnom pripadnici mlađe muške populacije.

Savremeno navijačko organizovanje je vezano za fudbal, kao najzastupljeniji i najrašireniji ekipni sport na svetu. Zbog arhitekture stadiona pogodan je za prisustvo ogromnog broja ljudi i omogućava njihovo masovno organizovanje na relativno malom prostoru.

Psihologija gomile

Za navijačke grupe, kao i za druge tipove skupina karakteristično je ponašanje koje je opisao Gistav l’ Bon u svojoj knjizi Psihologija gomila. Pojedinac u gomili dobija osećanje „nesagledive moći zbog brojnosti i odaje se instinktima koje bi obuzdao da je sam, a manje je sklon to da uradi jer je u masi anoniman, pa opada osećaj odgovornosti”. U takvim situacijama individua je labilnija i sklona sugestiji.

Kao i svaka gomila, tako i navijačka ima vođu i hijerarhijski je uređena. Motiv stada ima bitnu ulogu u njenom formiranju.

Prema samom ponašanju navijačke grupe možemo podvesti pod dionizijski obrazac delovanja i ponašanja, s obzirom na to da ih odlikuje orgijastičnost, ekstatičnost, iracionalnost, strast i da ih vodi nesvesno.

Huliganizam

Pojam huliganizam se neraskidivo vezao za određeni deo navijačke publike i postao oznaka najekstremnijih grupa ove potkulture. Ova reč potiče iz Engleske, s kraja devetnaestog veka, i označavala je vandalizam, destruktivno ponašanje. Smatra se da je nastala od imena izmišljenog lika iz jedne pesme, Huligana, koga je karakterisalo siledžijstvo.

Prvi zabeleženi incident na jednoj fudbalskoj utakmici dogodio se 1885. godine na utakmici na kojoj je Preston Nort End pobedio Aston Vilu, a navijači poražene ekipe su upali na teren izazvavši tuču i samim tim započeli istoriju fudbalskog huliganizma.

Engleska se dugo vremena, skoro tokom celog XX veka, nosila sa problemom nasilja na stadionima. Poznat je incident navijača Liverpula na Hejselu 1985. posle koga je zabranjeno engleskim klubovima da nastupaju u evropskim kupovima 5 godina.

Ipak sve je kulminiralo 15. aprila 1989. godine u Šefildu događajem na utakmici Liverpul – Notingem Forest, poznatom kao Tragedija na Hilsborou . Zbog propusta policije došlo je do prenatrpanosti jedne tribine, usled čega je poginulo 96 ljudi.

Ove tragične posledice su uslovile da engleski parlament donese famozni propis Fudbalski akt ( Football Spectators Act).

Sledeće mere su uvedene njime:

  • uklanjanje ograde između terena i sistem hodnika i tunela na stadionima bez skretanja,
    kao i višegodišnja zabrana ulaska na stadione
  • kažnjeni navijači podnose policiji pasoš četiri nedelje pre gostovanja reprezentacije u inostranstvu
  •  istražni sudija dežura na stadionu
  • tribine nadziru redari koji nasilnika privode istražnom sudiji
  • visoke novčane kazne nasilnicima
  • deportacija stranih izgrednika iz zemlje
  • ulazak na teren kažnjava se sa godinu i po dana zatvora

Ovaj zakon donet je u eri premijerke Margaret Tačer, i uzima se kao paradigma sprečavanja nasilja na fudbalskim terenima.

Upliv političkih ideologija

Sva masovna okupljanja, pa i navijačke grupe, pogodno su tlo za širenje, i ispoljavanje određenih političkih ideja. Podela među navijačima na levičare i desničare široko je zastupljena, a najbolje je predstavljena među italijanskom navijačkom scenom.

Ekstremne grupe navijača Lacija su notorni fašisti, poštovaoci Musolinija. Bivši fudbaler ovog kluba Paolo di Kanio je poznat po fašističkom pozdravu upućenom navijačima Livorna koji su komunistički opredeljeni. Livorno potiče iz istoimenog grada koji je bio stecište italijanskih komunista, a scenografija njegovih fanova odgovara toj ideologiji – slike Marksa i Engelsa, sovjetske zastave.

Fudbalski rat  – ali doslovce

Nasilje na stadionima je postala ako ne uobičajena pojava, onda nešto na šta se računa da se može desiti. Ali nije se očekivalo da jedna fudbalska utakmica bude povod za pravi rat. Meč fudbalskih reprezentacija Hondurasa i Salvadora je bio incijalna kapisla za sukob iz 1969. godine, koji nosi naziv po ovom sportu – Fudbalski rat (La guerra del fútbol ). Trajao je četiri dana. Uzroci rata su bili dublji, ekonomske prirode, ali ostaće upamćen da je izazvan neredima posle fudbalske utakmice.

Eskapizam i masovna kultura

Sport predstavlja jedan vid eskapizma, a navijačka potkultura, kao njegov sastavni deo, metoda omasovljenog skretanja pažnje sa bitnih političkih dešavanja. Akumulacija ogromne energije na stadionima je usmerena na trivijalne sadržaje, i time se troši na nebitne pojave, umesto na promenu i poboljšanje političkih sistema.

Uz veliku podršku masovnih medija, navijačka potkultura ima značajno mesto u mnogim društvima, deo je masovne kulture, sa njom se identifikuje veliki broj ljudi i često je jako bitan politički činilac.

Share.

About Author

Leave A Reply