Mediji – najveće žrtve svake diktature

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Najstariji medij su novine. Postojale su još u Rimu kao specijalna vrsta „zidnih“ novina na kojima su se ispisivale vesti iz Senata. Prve novine u pisanoj formi nastaju u 13. veku na tlu Engleske, a nakon toga se šire i na Nemačku i Francusku. Obično su sadržale bitne informacije o viteškim turnirima, geografskim otkrićima, ratovanjima i novitetima u oblasti trgovine.

Do druge polovine 20. veka bile su najznačajniji izvor informisanja da bi ih nakon toga počela menjati televizija. Sa razvojem tehnologije i društva, televiziju sve više zamenjuje internet.

Iako je društvo 21. veka digitalizovano, novine i dalje izlaze u štampanoj formi, a televizijski program se i dalje gleda i ima veliki značaj.

Mediji su pogodni za iznošenje stavova, zastupanje određenih ideala ali i manipulisanje masom. Od trenutka kada jedna država postane leglo diktature, glavna meta su upravo mediji. Od njih kreće blaćenje, ubeđivanje, pretnje, nametanje laži kao istine.

Zbog čega je tako? Verovatno zato što ogroman broj ljudi veruje vestima i revolucionarnom pravu na slobodu govora. Iz tog razloga se diktatura neprimećeno uvuče u život naroda.

Sofokle: „Niko ne voli one koji donose loše vesti.“

Ova mudra misao Sofoklova je moto onoga ko svu vlast drži u svojim rukama. Sećate se priče o crnoj tački na belom papiru? Ako pogrešite, svi će videti samo crnu tačku, a niko neće videti belinu oko nje.

Diktatura podrazumeva potpuno eliminisanje crne tačke u medijima, gde veliki broj ljudi sluša o pozitivnom učinku aktuelne vlasti (belina papira), a crne tačke uopšte nema – sve je u najboljem redu.

Međutim, problem je što su i pozitivni aspekti lažni. Prava istina je da nema pozitivnih aspekata.

Pinoče, na primer, ubedio je svoje pristalice da su njegove ekonomske reforme pomogle razvoju čileanske ekonomije. Pinočeovi protivnici su tvrdili da su njegove reforme dovele do nezaposlenosti, siromaštva i pada plata. Informacije u medijima su bile jedno, prava istina nešto sasvim drugo.

Harvi Makej: „Uvek ćete dobiti dobre vesti – važno je kako će do vas stići one loše.“

Dikatatorski režimi obično imaju određenu ciljnu grupu. Loša strana toga je što su ta ciljna grupa uglavnom oni koje je mnogo lakše ubediti.

Mediji koji postanu sluge diktatorskog režima imaju zadatak da na svoju stranu privole što veći broj ljudi. Obično se to čini zvučnim naslovima u novinama, specijalnim političkim emisijama gde se govori o svemu dobrom što je diktator uradio.

Tokom 1989. godine, televizija je često izveštavala o Čaušeskovoj dobroj ekonomskoj politici i o rekordnim prinosima kolhoza, iako je u stvarnosti narod bio gladan. Manpulisanje od strane medija nije bio način za saznavanje istine – istinu je narod saznao onog trenutka kada je imao prilike da je na svojoj koži oseti.

Džejms Medison: „Vlast naroda bez informisanja naroda, odnosno sredstava uz pomoć kojih se može informisati, samo je prolog farse ili tragedije, ili i jednog i drugog.“

Demokratiju je nemoguće sprovesti bez objektivnog informisanja naroda o dobrim i lošim stranama i potezima vlasti.

To znači njenu spremnost da se izbori sa kritizerima, odgovori na činjenice koje se tiču pogrešnih koraka koje preduzima, ali i spremnost da podnese mogući poraz jer svoj posao ne obavlja na pravi način. Dugogodišnja borba za jednakost i slobodu značila je i pravo da građani saznaju planove vlasti kako ne bi živeli u ubeđenju da je ispravno sve što se oko njih dešava.

Jedini način da se informišu je putem medija. U demokratskom društvu novinar postavljapitanje, predstavnik vlasti odgovara, novinar na objektivan način izveštava o određenom događaju i pritom ne staje ni na čiju stranu. Diktatorski režimi imaju svoje novinare, svoje televizije, svoja pitanja, svoje emisije.

Uz to, diktator na sav glas priča o slobodi govora i toleranciji. Sama činjenica da mediji imaju ogroman uticaj na narod je glavni razlog zbog čega diktatori prvo okupiraju njih. Devedesete godine u Srbiji ostaće upamćene po tome. Iako Slobodan Milošević ranije nije bio svrstavan među diktatore, oni koji su bili novinari u to vreme bi verovatno rekli da jeste bio.

Slobodan Milošević

Bilo je teško obavljati svoj posao profesinalno jer bi novinar koji kritički izveštava o režimu Slobodana Miloševića bio kažnjavan. Ostali su samo oni koji su veličali režim, ratovanje, potpirivali rasnu, versku i nacionalnu mržnju. Milioni su mogli da čuju samo određene stvari koje su predstavljane kao pravedne i pročitaju vest koja uopšte nije istinita.

Puno je vremena prošlo do trenutka kada je narod shvatio da su mediji kontrolisani. Bela površina bile su vesti iz novina i sa televizija, a crna tačka je sve više rasla i morala je biti oterana. Pretila je da prekrije lažnu belinu. To bi značilo lični poraz i zato je bolje ukinuti slobodu govora a lagati o istoj.

Dve stvari čine temelje bilo kog otvorenog društva – sloboda izražavanja i vladavina zakona. Ako nemate te dve stvari, nemate slobodnu državu.

Salman Ruždi

Odgovori

Share.

About Author

Leave A Reply